„Коњић грбоњић“, представа ДП РС за коју ће се тражити карта више

НЕЗАВИСНЕ НОВИНЕ  –  Играти представе за дјецу мора да је привилегија, али и одговорност посебне врсте. Ако је интерактивна, на глумцу је да подстакне ту интеракцију. Ако није интерактивна, на глумцу је опет да остане на висини задатка приликом честих добацивања дјеце.

Костими, шминка, лутке, чудеса – ваља их прилагодити себи, осјећати се комотно, па онда са сцене и пренијети замисли писца, драматурга, редитеља.

Овђе је, више но на другим мјестима у умјетности, важно послати довољно јасну поруку. Ма колико биле пажљиво одабране, да ли су пренесене поруке довољне јасне, са друге стране – увијек ће пресудити публика која је искрена и код које нема фолирања. Наравно, људи се за то школују, годинама стичу искуство и постају професионалци – професионално забављају, анимирају, образују.

Можда је у неком тренутку мука да играш када ти се не игра. Вјероватно је тешко да се глупираш и засмијаваш када ти, најблаже речено, није до тога. Сваки посао, па и овај, сигурно да има своје предности и мане.

Међутим, играти представе за дјецу, поновићу још једном, мора да је ријетко виђена привилегија и одговорност у једном. Људи то, бар по мојој замисли, првенствено раде из љубави. Привилегија је радити оно што волиш. Одговорност је тај посао радити најбоље што знаш, како би га и након дуго времена волио.

Моју замисао, дефинитивно, још једном потврдио је ансамбл Дјечијег позоришта Републике Српске (ДП РС) својом најновијом представом „Коњић грбоњић“. Много љубави и труда уложено је у овај посао, али прије него што откријемо на који начин, потребно је знати основне податке о представи.

Ријеч је о бајци Петра Павловича Јершова коју је на сцену поставила редитељка Ивана Драгутиновић Маричић. Драматизацију текста потписује Милан Гајић, а ансамбл представе чине Божана Бијелић, Никола Милаковић, Александра Спасојевић, Свјетлана Андрић, Душко Мазалица, Саша Терзић, Драган Вучић, Александар Руњић и Драгана Илић. Сценографија и лутке ауторство су Берине Шушчевић и Петре Јоцић, костимографкиња је Јелена Стојчић, кореографију потписује Исидора Станишић, док је аутор музике Младен Матовић.

На великој сцени Дјечијег позоришта Републике Српске претпремијера је одиграна у понедјељак увече, док је премијерним извођењем вечерас требало да започне 67. сезона поменуте позоришне куће.

Премијера је била неколико дана унапријед распродана, док је на претпремијерном извођењу сала била допола пуна. Намјерно кажем допола пуна, а не празна, јер ова представа буди оптимизам. И док се свуда око нас, на животној сцени, множе апсолутисти на власти и њихови полтрони, који успут пролазе добро, они ипак на даскама које живот значе у представи за четворогодишњаке и старији узраст, на крају извисе и прођу лоше. Можда тако на крају бива и у животу, али тренутно причамо о бајци.

Лоше је прошао коњушар и улизивач (Душко Мазалица) дебеломе цару. Лоше је прошао и дебели цар (Саша Терзић). Коњушар и дебели цар, иако у основи лоши, колико захваљујући глумачком умијећу Мазалице и Терзића (из очију дјеце посматрано), толико захваљујући сличности карактера њихових ликова са овима из стварности (очима одраслих гледано), били су довољно симпатични да се на готово сваку њихову појаву чује гласни смијех. Да се разумијемо, такви ликови нису дио само данашње, него и стварности 19. вијека, када је „Коњић грбоњић“ написан, те стварности човјечанства у свим временима. Због тога је нужно да им се смију, не само дјеца, него и одрасли.

Бајке су, на крају крајева, утопије писане за дјецу и све оне који се тако, бар понекад, осјећају. Но, вратимо се на представу.

Спој искуства и младости у ансамблу, музика коју прати радост игре, сценографија и костими у комбинацији са свјетлом и гласовима глумаца – све набројано указује на предан рад са редитељком, те чини магију на сцени.

„Па то је магија“, изговара у једном тренутку Иван (Никола Милинковић), који заједно са Коњићем грбоњићем (Божана Бијелић), на својим плећима носи радњу ове представе.

„Није магија. То је свјетло“, добацује гласно у том тренутку једна дјевојчица из публике која се не да збунити и којој рацио још увијек влада над маштом.

Не дају се, међутим, збунити ни глумци. На њих и преко пола сцене у једном тренутку пада велики параван који чини костим кита, господара мора. Чизме глумаца су китови доњи, а шортсеви горњи зуби. Свјетло, звук и баритон Александра Руњића таласе океана чине толико живим да више ниједно дијете у сали не сумња у магију. Дјеца се смију бескрајно духовитом Гргечу, који је преузео власт над морским дном у одсуству кита, али и страхују од Жар-птице (Александра Спасојевић), која у борби са храбрим Иваном у два наврата ипак губи.

Иако костим Жар-птице не одаје утисак лаке покретљивости, међусобна игра Спасојевићеве и Милинковића школски је примјер успјешно изведеног сценског покрета, а школских примјера успјешно изведених сцена у овој представи је на претек. То и није толико битно, колико је битно да су те сцене одлично сложене у један мозаик, те да смо добили динамичну, забавну и поучну цјелину.

Ваљда је увијек тако када се ради из љубави, када је посао привилегија и одговорност у једном. Такав је без сваке сумње био посао редитељке Иване Драгутиновић Маричић, заједно са ансамблом и комплетном ауторском екипом Дјечијег позоришта Републике Српске. Редитељка је чак избором глумаца који су играли Ивана и његова два брата, по сопственом признању, свјесно или несвјесно, дала омаж браћи Далтон, те избором костима дебелог цара, чувеном краљу Ибију. Све у свему, „Коњићем грбоњићем“ Дјечије позориште Републике Српске добило је нову хит представу за коју ће се тражити карта више.