Ћопићева приповиједања отјеловотворена умјетничком визијом Берине Шушчевић

Ново остварење Дјечијег позоришта Републике Српске „Мјесечев гост“, редитеља Николе Завишића и драматурга Марије Ритан, чија је премијера одржана недавно, прилика је за покушај откривања комплексног процеса настанка једног позоришног комада за дјецу, а прије свега сценографије и лутака као његових кључних елемената.

Овом представом вјешто су спојена три дјела великана Бранка Ћопића „Мјесечев гост“, „Поход на Мјесец“ и „Изокренута прича“, чиме је постигнута врло дирљива и топла, а истовремено динамична и узбудљива радња посвећена слијеђењу својих снова ма колико их неко други сматрао лудим, те успјешно дочаран аутентичан свијет добродушних ликова из Ћопићевог родног краја.

Отјеловотворење његових сјећања на дјетињство дале су лутке и сценографија које је осмислила и реализовала Берина Шушчевић, визуелна умјетница и сценограф Дјечијег позоришта Републике Српске, из чије се необуздане креативне енергије родила жеља да дјечак Бранко (у представи дјечак Баја), ђед Раде, самарџија Петраκ, ракијски казани, пас Жућо, као и друге животиње из прича оживе на позоришној сцени. Ту је, наравно, и Мјесец са препознатљивим пишчевим цртама лица, док је лице дјечака Баје изведено према Ћопићевој фотографији из дјечачких дана.

Све лутке које се појављују у представи настале су дуготрајним и брижљивим повезивањем и уклапањем најразноврснијих и најнеобичнијих предмета попут шкољки, бундева, кожних рукавица, дијелова апарата за кафу, дрвених обућарских калупа, јеленских рогова, новогодишњих украса и многих других.

Заправо је ријеч о препознавању својеврсне ауре коју носе већ кориштени и одбачени објекти, а умјетница их проналази случајно и спонтано, затим их издваја из затеченог окружења и смјешта у контекст креирања неке друге стварности, чувајући притом њихов изворни изглед.

Овакав приступ „поштовања енергије“ одабраног материјала и искуства који је у њега већ уграђен чини повезницу Берининoг сценографског и луткарског стваралаштва са њеним ликовним изразом, који од 2004. године развија у специфичним сликама-објектима под заједничким називом „Ars combinatoria“. Та дјела налик на кутије најчешће су уоквирена масивним дрвеним рамовима, чиме је постигнут ефекат дубине простора, гдје се иза стакла, као на позорници, одвија ликовна представа сачињена од сплета различитих облика, боја и нађених материјала.

Принцип постизања максималног ефекта и функционалности сведeним средствима Берина примјењује и у обликовању саме сценографије, која дјелује футуристички и попут костура изврнутог кишобрана има ротирајућу основу, па тако омогућава смјењивање сцена траве, шуме, неба, воде и воденице.

Своју умјетничку визију књижевног извора она остварује на неочекиван и за позориште неуобичајен начин, базирајући се на рефлексивном потенцијалу материјала које употребљава. Као што Мјесец рефлектује сунчеву свјетлост, тако је и сценско освјетљење у овом случају засновано на суптилном сударању рефлектујућих површина, што пред крај представе кулминира ужареним одсјајем плоче од инокса који глумци усмјеравају ка публици. Игру свјетлости на сцени употпуњује звјездано небо, минималистички изражено трима констелацијама које се јављају у доба године када се пече ракија, а својим распоредом кореспондирају са линеаризмом сценске конструкције испод њих.

Експерименталност, слобода у интерпретацији и савремени приступ обради традиционалних тема чине да се сви елементи ове представе уклапају у хармоничну цјелину која опчињава својим свјетлосним ефектима, једноставношћу и ефектношћу сценских и луткарских рјешења, љепотом емоције и значајем поруке о храбрости да се буде знатижељан и вјерује у своје снове упркос средини која је престала да сања, као и здравим хумором подржаним свирањем и пјесмом.

На крају, може се само закључити да су Берина и сви други који су заслужни за настанак „Мјесечевог госта“ били вођени одговором да ипак јесте паметније бити мјесечар него с миром сједити код своје куће!