Сњежна краљица

Узраст: 7+, Трајање: 60 мин
Термини: Субота 7. новембар у 18.00 часова

према мотивима бајке Ханса Кристијана Андерсена

Драматизација: Мина Петрић

Режија: Александра Спасојевић

Сценографија , костим, дизајн плаката: Адиса Ватреш Селимовић

Кореографија и сценски покрет: Небојша Громилић

Музика: Златан Мирић

Техника гласа: Лидија Пајић

Секретар режије: Ања Касаловић

Лектор: Александра Савић

Фотографија: Дејан Милешић

Дизајн и припрема за штампу: Срђан Војводић

Александар Бланић

Никола Милаковић

Бранислав Алексић

Сњежна краљица - Јелена Јандрић; Герда - Анђела Ракочевић; Врана - Мила Просан

Ријеч редитеља

Неке приче нас пронађу поново онда када смо спремни да их чујемо на други начин.

Андерсенова „Сњежна краљица“ једна је од оних бајки коју сам, као и многи, први пут упознала као дијете. А онда јој се, много година касније, враћам и откривам да у њој има много више од приче о дјечаку и дјевојчици, о леду и љубави, о путовању и повратку. Има у њој нешто што ми се чини важним управо данас: шта се догоди човјеку када се свијет у њему заледи? Шта нас може вратити једно другом? Колико далеко можемо отићи због неког кога волимо? И можемо ли сачувати своју њежност у свијету који нас често учи да будемо хладнији, опрезнији и мање осјетљиви?

Зато је мој избор био „Сњежна краљица“.

Не као прича о побједи добра над злом, већ као прича о срцу које, упркос свему, не пристаје да се заледи.

У нашој представи огледало није само предмет. Оно је граница између онога што видимо и онога што јесмо. Лед није само хладноћа, већ је и тренутак у којем престајемо да осјећамо. А пут који Герда прелази није само пут до Каја. То је пут до другог човјека, али и пут назад до себе. И зато је једна од њених најважнијих порука то да живот и себе не можемо сачувати од боли, као ни од радости. Биће тренутака када ћемо бити повријеђени, али и оних у којима ћемо некога повриједити. Чинићемо добро, као што ће и неко други чинити добро нама. Све је то дио пута којим учимо да волимо, да праштамо, да препознамо другога, и најважније, да препознамо себе.

Не можемо бирати све што ће нам се на том путу догодити, али можемо бирати шта ћемо од тога постати.

Ову представу режирам у тренутку када се и мој позоришни круг заокружује једним малим, великим бројем – тридесет.

Тридесет година рада у позоришту, тридесет година на сцени, у пробама, у свјетлу и мраку, у ишчекивању премијера и радостима игре прије и послије ње. Тридесет година у којима сам најчешће била глумица. А овога пута изабрала сам да на сцену не станем као глумица. Изабрала сам да станем иза ње.

Да слушам, да гледам, повезујем, истражујем, сумњам, мијењам, да тражим пут којим ће ова прича доћи до вас. Можда је и то један природан тренутак у позоришту – када оно што смо годинама учили кроз сопствено тијело, глас и искуство, пожелимо да преточимо у један цијели свијет.

По мотивима великог Ханса Кристијана Андерсена, у дивној драматизацији Мине Петрић, сигурна сам да је ово права прича за тај тренутак.

Хвала свима који су ових тридесет година били дио мог позоришног пута.

Хвала најдражој публици, јер свака прича пронађе свој дом тек онда када је неко понесе са собом.

С великим поштовањем,

Александра Спасојевић