У огледалу – Дарко Јурошевић
Свечано отварање самосталне изложбе академског вајара и сликара
Дарка Јурошевића „У ОГЛЕДАЛУ“
Бања Лука, 05. новембар 2014. године у 19.00
Дарко Јурошевић, рођен 1975. године у Зворнику, дипломирани вајар и професор ликовне културе, завршио Академију ликовних умјетности у Новом Саду у класи професора Богдан Шупута. Излагао на више самосталних и колективних изложби.
САМОСТАЛНЕ ИЗЛОЖБЕ:
Нови сад, Мали салон, 2008. г. „Фигуративно и апстрактно“; Милићи, Дом Рудара, 2009. г. „Цртежи и слике“; Тузла, галерија Локот, 2011. г. „Нови свјетски поредак“; Бијељина, Центар за културу, 2014. г.
КОЛЕКТИВНЕ ИЗЛОЖБЕ:
Београд, 2005. г.; Нови Сад, задужбина Павла Бељанског, 2006. г.; Бијенала скулптуре Смедерево, 2005. г.
Битно је истаћи:
Аутор бисте Милутина Миланковића за СШЦ „Милутин Миланковић“ у Милићима;
Аутор бисте Алексе Јакшића за ОШ „Алекса Јакшић“;
Оснивач традиционалне „Дјечије ликовне колоније“ у Милићима;
Оснивач ликовне колоније у Милићима;
Аутор насловне стране за књиге „Протини записи“ проф. Милорада Лукић;
Аутор насловне стране збирке пјесама Бабић Недељка „Претрес“;
Басиста и један од оснивача бендова;
„Изоланти“, „Манге“ и тренутно активног бенда „Тhe Guje“;
Од 2006.г. запослен као професор ликовне културе у ОШ „Алекса Јакшић у Милићима;
Број телефона: +387/65 041 078
Е-маил: [email protected]
ПЛЕС НАДРЕАЛНИХ ВИЗИЈА
Поетски кључ преломна је тачка у стваралачком процесу Дарка Јурошевића у коме свијет искуствености растаљује своју непосредну појавност, сведену на раван једнозначности и транспонира се у духовну меласу која усложњава свој значењски кôд, сачувани елемети предметног, очувани у том значењском коду, постају сами себи другост, поново изведени из равни искуствености, постају метафора, козмос или још потпуније, постаје знак.
То је тренутак, како нас учи Ролан Барт, када се умјетничко дјело посвједочује као умјетност. Један други семиотичар, Чарлес Сандерс Пиерце успоставља трочлану једначину: знак – објекат – интерпретант. Знак призива себи интерпретанта и указује на објекат који се налази изван самог знака. И тако почиње говор о слици.
У таквом се озрачју усложњености указује ликовно дјело Дарка Јурошевића. И тек када му приступимо као интерпретант, тада постајемо оспособљени да разумијемо метафоричну постулацију његова ђела. Можемо докучити корелат из кога се развијала његова инспирација која захтијева од умјетника да се утјелови на платну као сан са сплетом надреалних визија које творе слој зачудног у којем своје смирење налази и оно подсвјесно.
Међутим, ово о чему смо говорили јесте само један аспект ликовног дјела Дарка Јурошевића који се, након студија на ликовној академији у Новом Саду повукао у своје родне Милиће и, у самоћи и миру, почео сликати. Амалгамирајући научено са стањима својих унутарњих преокупација, научено му је помогло да обликује оквир у чије просторе је стављао оно што је извирало из оног духовног које се обликовало из непосредно проживљеног и оног што се ослобађало беочуга заумности и усељавало се у видно поље његове магије. А све је то прекривао поетском скрамом.
Заумно постаје основним носитељем визуалног на његовим платнима и дистрбуирало се у читаву скалу обликотворних формулација у којима је надреално само његов један вид. У неким његовим сликама ћемо препознати и елементе из кубистичке поетике и то оне Фернанда Легера, можда и неке рефлексије подсјећају и на Таирова, али се све те асоцијације утапају у изворност његове инспирације и не наносе никакву штету његовој аутентичности.
Уз ове карактеролошке одреднице морамо истаћи још једну, врло видљиву у његовом стваралачком поступку: његова су платна широка, његов дуктус снажан, његови ликови – метафоре вајарски чврсто уобличене, да би све то дало његовом поетском кључу епски карактер, реторичку снагу изражајности. Све се то јасно види на готово свакој његовој слици.
Промичемо испред његових платана.
Слика «У огледалу» је истински подигнута до мистерија. Она је тешко одгонетљива и требало би много времена да се само дескрибира све што се у њој налази.
И сам бојени слој чини видно поље мистичним, са пигментом згуснутог жара који се шири из сегмента у доњем средишњем дијелу, који асоцира на град и – полулучно се шири према горњем дијелу чији се лијеви крак, у своме завршном дијелу, ојачава још једним свјетлосним млазом који стиже у слика изван њених оквира.
Крајњи десни дио слике са неколико гротескних ликова и дијелом руке огромних прстију, има своје особно свјетло, можда за нијансу згуснутијим жаром. Читавим простором слике размјештене су људске фигуре са, углавном, гротескном фабулацијом, са наглашеним инсигнијама еротске истрошености.
Слику бисмо могли назвати фреском, датом у издуженом правоугаонику. Њена аутентичност је непорецива иако буди бројне асоцијације. Већ својим физичким одређењем она подсјећа на чувену слику Паула Гаугуина «Одакле долазимо? Ко смо? Куда идемо?».
Чак и у самој конфигурацији успостављених односа између појединих сегмената и у распореду људских фигура могу се дослутити одређене подударности. Ипак, то никако не може утјецати на аутохтоност Даркове инспирације, и аутономност његове слике.
Гаугуинова слика је заснована на синтаксичкој елементарности у којој главни акценат лежи на вертикалама, док се вертикалност у Дарковој слици појављује само у једном тренутку и то без нарочите акцентуације у цјелокупној ликовној структури. Гаугуинова слика потенцира драмска чворишта са уградњом управо оних питања која су стављена и у сам наслов слике, Даркова слика остаје у своме мистичном зазиву, посебно наглашеном јатом великих птичурина којима припада горњи руб слике и који се, у далекој асоцијацији одзива нашој епској традицији са гаврановима – најављивачима несреће. Само, птичурине су код Дарка бројније и оне наткриљују остале дијелове слике гдје се разабире повијесна димензија збивања.
И атмосфера је другачија: Гаугуинове боје су знатно хладније и у њима се управо и ојачава његова запитаност, Даркова слика би, можда, хтјела бити неке врсте повијесног резимеа, као што је то учинио Иво Андрић у својој «На Дрини ћуприја». Најзад, Даркова слика је збир метафора које се роје, као у «Сеобама» Милоша Црњанског са разликом у чињеници да су хоризонти Црњанског слободнији и, у приличној мјери, прозрачнији да би се јасније видјела сама драма збивања. У Дарковој слици нема збивања, све је у мистичној статици, једино кретање сугерирају птице које распињу своја огромна крила у зони коју је сликар њима посветио.
Постоји још један елеменат, пун загонетности, који је Дарко поставио у средиште слике. То је велики ножни прст са наглашеним ноктом! Он је, можда, неки вид тотема којим се, еветуално, пародира Гаугуинов истински тотем.
Али, Гаугуинова слика је смјештена у нутрину човјекове збуњености пред збивањем свијета, Даркова слика је изведена из унутарњег човјековог стања, све је у његовој слици екстровертно да би се могло прожети поетском скрамом која би хтјела ојачати укупност зачудног које се шири сликом. Уистину, све је «у огледалу» и без дефинираног рама па се чини да би у ову слику могле ући све остале слике Дарка Јурошевића и да би нашле своје логичко удомљење!
Па ипак, његова обликотворна палета је широка и богата. Посебну позорност изазивају слике чијим се субјектом намеће – Риба. Код неколико европских сликара наилазимо на рибу која се, као мотив, уграђује у њихову композицију. Са особеним разлогом и Дарко Јурошевић уводи рибу у свој мисаони систем да би својој слици наоко обезбиједио загонетност као својеврсну поетску метафору.
Његова имагинација зна да се заигра и да своју мисао подигне до нивоа шеретског. Таква је његова слика «Циркус у касаби». Риба је субјект слике и о њено тијело су конци о које висе забављачи – марионете. Марионете су женски ликови са наглашеним атрибутима женствености, посебно са разголићеним грудима и бедрима, а од одијевних предмета носе на себи оне елементе који сугерирају вашарску атмосферу (плитки женски шешири посебно).
Једна од слика са амблемом зачудности јесте слика «Хаос». С њом се највише приближио поетици Фернанда Легера и његовој кубистичкој фази. Ликови су формулирани са пуним волуменима представљених дијелова тијела. У средишту композиције је глава разјапљених чељусти дата у охладњелом тону плаве боје, затим горњи дио руке заклопљене пести, а на лијевој страни је женска глава у поспаном стању, док је труп тијела преображен у спиралну форму пужа испод којег се указују, доста лијепо извајани доњи екстремитети.
Средишњи дио, испуњен и једним вертикалним стубом дати су, као и човјекова глава, у охладњелом тону плаве боје док је десни и горњи дио испуњен предметима без јасног идентитета, осим малог детаља гранчице руже и једног стошца. Тај дио слике је дат у смеђем тоналитету. У лијевом дијелу слике унесен је бојени тон са пигметом смјештеним на рубу љубичасте и пурпурне боје.
Једној је слици дао назив «Психопатија друштва». То је једини пут кад се у његовом вокабулару нашао лексем «друштво». На слици су представљене три фигуре дате у пурпурном тоналитету, двије су гротескно интониране, док је лице треће фигуре обликовано у пуном освјетљењу лијепо извајаног лица. Слика се чини као да је сегментирана из композиције «У огледалу».
Неколико композиција носе назив «Рађање» са различитим композиционим рјешењима. На једној слици су дате лептирасте форме, које ће касније поновити, али акцентирањем њихове усмјерености ка свјетлости, а друге су дате са алтернацијама женских скулптуралних форми, помакнутих за одређени степен из свога природног стања, и са лептирастим личинкама али чију је главицу антропоморзирао, а затим је учинио помало застрашујућим изразом.
Хтјели бисмо обратити пажњу на још четири слике Дарка Јурошевића. Једна се зове «Игра». У сликовном пољу се налазе два разиграна галеба широко растворених крила. Слика је реализована кратким ударима киста са бојама свијетлих тоналитета бијеле, плавичасте и благоружичасте боје. Слика не припада устројству слика о којима смо до сада говорили и представља радикални заокрет као живом предмету без метафоричког транспоновања и приближавање лирској арабесци импресија.
Друга слика, «Прозор», такође наговјештава други циклус у коме се мотив уздиже до идиличног. Предметни слој је стилизиран до чисте геометризације, дат у освијетљеном пигменту смеђе боје. Исти тај тон, само згуснут до затамњеле непрозирности је послужио за прекривање позадине слике у чијем се окриљу једва указије квдратична форма прозора. Идиличност, коју смо напоменули на почетку, транспонира се у лирски зазив њежних тонова.
Можда је најлирскија слика Дарка Јурошевића она којој је, са њеним сагласјем и дао назив «Музика». Основа је дата у небоплавом тоналитети који зрачи изузетном снагом из позадине и градира се у низ појачаних валера када се усели у предметни слој слике.
Сву лирску мекоту је постигла на тилу којим је прекривен торзо жене са лијепо обликованим грудима и читавим торзом који се указује у видном пољу слике. Снажније су ојачани валери на туници женског лика у лијевом дијелу слике у којем је смјештена млада жена грациозног лика која држи гитару. Туника је обогаћена низом набора свијетлих и затамњелих дијелова.
У средини слике су два женска лица: један је урађен у духу његове укупне поетике без градација лијепог, али је, зато, други, смјештен у само средиште слике дат са изоштреним профилом, и са беспрекорно извајаним и нешто издуженим лицем, са благо спуштеном брадом, са нешто стиснутим уснама и помало сновитим погледом изнад којег се повија танка али јака линија обрва. Лијеву страну обрубљује букети свјетова. Звуци гитаре постају готово чујни!
Посљедња слика на коју желимо скренути позорност јесте слика са насловом «Сјећање на Фриду Кало». У првом плану је лик жене племента лица, али пуна сјете, а иза ње, са неког имагинатног јарбола спушта се драперија у чијим се наборима појављују ликови који су обликовали њену трагичку судбину.
Жена у сликарству Дарка Јурошевића јесте мистериј, или чудо, или кондензација искуствености, са наглашеним атрибутима женствености. Лице бива преобличено до мистичног, очуђујућег. Изведено из устаљене равнотеже, у свјетлу које се уздиже до магичног. Све то јасно говори да је његова слика проистекла из поетског кључа гдје се инспирација структурира у ликовни исказ и захтијева своје утјеловљење у нечему сновитом са згуснутим елементима надреалног.
Повучен у Милиће, своје родно станиште, активирајући своју разбукталу машту и своју разуђену инвенцију, Дарко Јурошевић преображава своје стваралачке немире, своје емоције и своје мисаоне преокупације и, тако преображене, преноси на платна у заумна и сновидовна стања са кориштењем низа продуктивних елемента модерног сликарства у чијем се средишту смјештају надреалне његове визије, овијене поетским акордима као посљедњом инстанцом којом осмишљава своје трагање за човјековом истином која се скрива у човјековом бићу.
Сарајево, 22. 5. 2014.
Војислав Вујановић — у: Дјечије позориште Републике Српске.