Епитаф Ненаду Бојићу

Тако је немилосрдна вијест о смрти. Као црна трака, одмотана с црног клупка, појури од крова до крова, од крова до крова, од крова до крова… и вијест о смрти се шири. Наткрили цијели град. И почне да стеже срца. Сваког ко је познавао, волио, дијелио године с оним чије је име исписано на црној траци. Ненад Бојић!

Као сви велики позоришни умјетници, преминуо је у вријеме када позоришта не раде. Љети. Када су свјетла на позорницама погашена и када у том мраку као светионик броду који одлази на тренутак бљесне свјетло задушне свијеће. За растанак са великим умјетником.

Ненад Бојић режирао је у Дјечијем позоришту представе “Живот је опака навика” и “Капетан Џон Пиплфокс Душка Радовића, “Пастир и принцеза” Јовице Тишме и “Јаблан” Петра Кочића, у драматизацији Ранка Рисојевића.

Био је од оних који су са једнаким жаром, преданошћу и виртуозношћу радили представе за дјецу, никада не поклекнувши пред ставом да је режирати за мале људе велики посао. Ненад је живио позориште!

Био је мастер ментор двјема чланицама ансамбла Дјечијег позоришта Ђурђи Вукашиновић и Божани Бијелић, које ће у својим каријерама забиљежити да су училе од оног који је учио од Дејана Мијача. Послије Милорада Берића, а свега двије године прије Јовице Павића, Ненад Бојић је тај, међу првим Бањалучанима, који су у свој град донијели прве редитељске академске дипломе београдског Факултета драмских уметности!

Тешко је писати о Бојићу. Ријечи хвале, комплимената и славља нису биле Ненадове ријечи. Признање Бојићу су тишине. Тишине, као пред почетак велике представе којој слиједи бравурозан аплауз.

Тамо негдје у архивама, гдје остане све што хартија чува од незаборава, остаће записано да је Ненад Бојић, поводом обиљежавања 40 година свог трајања с театром, у Дјечијем позоришту РС требало да режира представу “Аска и вук”.

“Ми и не знамо колике снаге и какве све могућности крије у себи свако живо створење. И не слутимо шта све умемо. Будемо и прођемо, а не сазнамо шта смо све могли бити и учинити”, записао је Иво Андрић у својој алегоријској приповијеци.

Свака ријеч, мисао, свака порука, сва читања и значења “Аске и вука” зато нека буду и остану епитаф Ненаду Бојићу. Јер, то јесу!

Љиљана Лабовић Маринковић

Из књиге “Велико и мало”, објављене 1981. године, у вријеме док је млади пјесник био студент режије на Факултету драмских уметности у Београду.

КРЕЋЕМО У ЗОРУ
Кад су авиопревозници штрајковали

кад су жељезничке пруге и путеви

били заметени великим сњегом

одлучисмо:

Путовање почињемо бродом “ОДИСЕЈ”

Из музеја старина украшћемо шарени дирижабл

и попети се на сам врх планине

У луку ћемо се спустити санкама јеленовим

Од позоришне реквизите носимо:

маске

бубњеве

и врећу снијега

Наш ритуал почиње на малом острву

у Јужном мору

на чијој је дивљој сцени Шекспир

постављао своју “БУРУ”

Ми ћемо изводити наш хепенинг

жртвујући врећу снијега

Богу Сунца

У то вријеме наранџе ће бити зреле

и лијепе доморотке ће просипати њихов сок

у море

кад нас буду испраћале

Ненад Бојић