Бијелић: Игра је основ наше умјетности

БАЊАЛУКА – По мени, „Кућа времена“ је представа која нас тјера да размишљамо о основним људским вриједностима, о односима, емоцијама, да погледамо у себе и око себе. Једноставно, да се преиспитамо мало о томе како трошимо вријеме које нам је дато, да ли га користимо за стварање нечега љепшег и бољег од нас самих или „крадемо“ дате нам сате, минуте, секунде.

– У представи „Кућа времена“ ја играм тетку Наду. Поред мене су тетка Љуба и тетка Вјера. Нас три заједно, нада-љубав-вјера, смо најјаче „оружје“ које човјек може имати уз себе ма гдје год кренуо.  С разлогом не говорим само о свом лику, не раздвајам се од друге двије тетке јер сматрам да би то требало да буде „основни пакет“ у животу свакога од нас.

ГЛАС: Режисер Никола Бундало је млад умјетник, али судећи по сарадњама са ДПРС, јако добро схвата важност конекције са глумачким ансамблом? 

БИЈЕЛИЋ: Сарадња са редитељем је прошла одлично. Никола је веома талентован и интелигентан човјек и редитељ. Тек је започео каријеру, има сјајних представа иза себе, мислим да га чека свијетла будућност. У раду са нама глумцима се такође снашао врло добро, давао јасне индикације, имао стрпљења, а то је веома важно за једног редитеља.

ГЛАС: Ви сте глумом почели да се бавите 1996. године као тинејџерка. Тада сте били члан омладинске сцене Дјечијег позоришта Републике Српске. Шта је највише проузроковало да се Божана Бијелић почне бавити овим чаробним занатом који се може слободно назвати великом умјетношћу? 

БИЈЕЛИЋ: Привукла су ме свјетла позорнице, а заувијек ме „закуцала“ слобода коју осјећам на сцени.

ГЛАС: У Вашој досадашњој каријери освајали сте доста награда, међу којима се истиче пет глумачких награда на међународним фестивалима.  Која Вам је награда највише прирасла срцу и колико, генерално, награде одређују нечији глумачки пут? 

БИЈЕЛИЋ: Посебно ми је драга  награда на међународном фестивалу у Суботици за улогу Пинокија у представи „Пинокио“, а у режији Славче Маленова. То је била веома захтјевна и тешка улога, на њој сам дуго радила и много научила. Када за такав један рад и труд добијете признање, потврду и од других, човјеку буде драго, буде поносан и срећан. Награде су сјајне, али оне саме не могу да буду мотив. Важно је како приступамо свом раду, да смо максимално ангажовани и физички, интелектуално, емотивно. Једноставно, да од себе дајемо све и без задршке. Само тако ће се резултати видјети, а ако се успут окрзне и нека награда, браво!

ГЛАС: Познати сте као неко ко се дуго бавио педагошким радом поред глумачких работа. Били сте водитељ школе глуме у Дјечијем позоришту од 2007. до 2020. године. Радили сте са бањалучким клинцима узраста од осам до 15 година. Шта Вас је највише привукло овом позиву који нимало није наиван и лак? 

БИЈЕЛИЋ: Рад са дјецом јесте захтјеван, деликатан, захтијева много припреме, али је и награда велика. Волим са дјецом радити зато што ми у ствари не радимо, већ се играмо. Игра је основа наше умјетности, а дјеца су шампиони на том пољу.

ГЛАС: Прошле године имали сте прилику да радите на награђиваном и хваљеном филму „Тони“ аутора Сањина Малешевића. Поред Вас у филму су се нашли велики таленти наше глумачке сцене  Сенад Милановић и Душко Мазалица. Какво искуство носите из овог пројекта? 

БИЈЕЛИЋ: Сарадња са Сањином Малешевићем је била сјајна. Тема филма је била интересантна, како породица/друштво охрабрује/спутава младог човјека који је у потрази за сопственим идентитетом. Екипа филма је била врло професионална, талентована, филм је на крају одлично прошао и код публике и на разним свјетским фестивалима. Било је и награда!

ГЛАС: Шта бисте поручили младим људима који желе да „скоче“ у глумачке воде? 

БИЈЕЛИЋ: Да је глумац бити лако, глумац би био свако! Није довољно само лијепо лице и супер одијело. Морамо богатити нашу душу непрестано, знатижеља мора да тиња, свакога дана нешто ново научити, сазнати. Учити нове вјештине, читати, слушати, гледати… Лоше је за глумца да се не бави собом, својим духом и тијелом. То је наш основни алат за рад, не смије се дозволити да зарђа.

ГЛАС: Одиграли сте велики број улога у позоришту, Ваше улоге су вјешто скројене, са великим глумачким умијећем, што су поткријепили многи критичари у позоришним круговима. Постоји ли ипак нека улога коју досад нисте имали прилику да играте, а да је потајно прижељкујете?

БИЈЕЛИЋ: Вољела бих играти лик Марене/Маре из књиге „Бајка над бајкама“ сјајног писца Ненада Гајића.

ГЛАС: Имате ли нешто ново у плану, гдје ће публика моћи ускоро да Вас гледа?  

БИЈЕЛИЋ: Крчка се неки лијеп ауторски пројекат, али о томе је још рано говорити…

ГЛАС: Кад бисте морали себе да опишете неким познатим стиховима, како би то изгледало? 

БИЈЕЛИЋ: То би изгледало као „Опомена“ Мике Антића: „Важно је, можда, и то да знамо, човек је жељен, тек ако жели. И ако целога себе дамо,
тек тада и можемо бити цели“.

НАДАХНУЋА

ГЛАС: Кажу да многи глумци, када су ван глумачких задатака, своју душу лијече уз добро штиво. Каква литература највише надахњује глумицу Божану Бијелић?
БИЈЕЛИЋ: Своју душу лијечим и окрепљујем на разне начине, а књига је свакако један од њих. Волим да проводим вријеме уз Коеља, Маркеса, Дарела, Хармса, Ека, Пекића, Павића. Међутим, када желим да „пустим мозак на пашу“, прихватим се криминалистичких романа.

ГЛАС СРПСКЕ