Свјетски дан позоришта

Драги пријатељи,

Док свијет, као да је прикључен на инфузију, сваког сата и минута прима нове вијести, могу ли да нас све, као ствараоце, позовем да приступимо истинском простору и сфери и перспективи епских времена, епских промена, епске свијести, епских промишљања и епских погледа? Живимо у епском добу људске историје, а дубинске и значајне промјене које проживљавамо у погледу односа људи са самима собом, са другим људима и са осталим свијетом скоро су ван нашег опсега да их спознамо, артикулшемо, искажемо, изговоримо.

Ми не живимо у двадесетчетворочасовном циклусу вијести, већ живимо на крају времена. Новине и медији су у потпуности неприпремљени и онемогућени да се ухвате у коштац са свим стварима које проживљавамо.

Гдје је језик, гдје су покрети и гдје су слике који би нам омогућили да схватимо суштинске промјене и расколе које доживљавамо? И како можемо да схватимо садржај наших тренутних живота као искуство, а не као новинско извјештавање?

Позориште је умјетничка форма искуства.

Како у свијету који је преплављен опсежним медијским кампањама, симулираним искуствима и туробним предвиђањима можемо да досегнемо ван непрекидног понављања бројки да бисмо искусили оно свјетовно и бескрајно у појединачном животу, екосистему, пријатељству и свјетла на плавом небу? Двије године пандемије корона вируса су утихнуле људска чула, сузиле људске животе, уништиле везе међу њима и вратиле нас на један необични почетак људског живота.

Које сјеме треба посадити и узгајати у ово вријеме, а које ижџикљало и нападно коријење треба затријети, потпуно и за сва времена? Много људи је на ивици. Много се насиља распламсало, нерационално и неочекивано. Много се утемељених оквира показало као структуре непрекидне окрутности.

Гдје је наша култура сјећања? Чега треба да се сјећамо? Који нам ритуали напокон дозвољавају да поново измислимо и започнемо кораке које никада нисмо направили?

Позоришту епских визија, сврхе, опоравка, поправка и бриге требају нови ритуали. Нама не треба забава. Нама треба окупљање. Треба да дијелимо простор и градимо заједнички простор. Треба нам заштићени простор суштинског разумијевања и једнакости.

Позориште је земаљско стварање простора једнакости међу људима, боговима, биљкама, животињама, капима кише, сузама и препорода. Простор једнакости и суштинског разумијевања освјетљава скривена љепота коју одржава живом суштински однос опасности, спокоја, мудрости, дјеловања и стрпљења.

У спису Аватамсака Сутра, Буда набраја десет врста стрпљења у људском животу. Једно од најснажнијих је „Стрпљење да спознамо све као опсјену“. Позориште је одувијек представљало живот на овом свијету као опсјену, дајући нам могућност да ослобађајућом јасноћом и силом докучимо људску илузију, заблуду, сљепило и порицање.

Толико смо убијеђени у оно што посматрамо и начин на који посматрамо да не можемо да видимо и осјетимо алтернативне стварности, нове могућности, другачије приступе, невидљиве односе и безвременске везе.

Ово је вријеме за суштинско освјежавање наших умова, наших чула, наше маште, наших историја и наших будућности. То не могу да ураде људи који раде сами, изоловани од других. То је нешто што морамо да урадимо заједно. Позориште нас позива да то учинимо заједно.

Најискреније вам хвала на вашем раду.

Питер Селарс