Свjетски дан позоришта

УМЈЕТНОСТ ЈЕ МИР

„Свака особа је јединствена, посебна а опет иста као и сви остали. Наш видљиви, спољашњи изглед другачији је од свих осталих, наравно, и све је то добро и лијепо, али у сваком човјеку постоји нашто што припада само њему ‒ оно што је он сам по себи. То нешто можемо назвати његовим духом или његовом душом. Или можемо одлучити да то уопште не означимо ријечима, већ да просто оставимо ствар на миру.

Али, премда смо сви различити, ипак смо и слични. Људи из различитих дијелова свијета суштински су слични, без обзира на језик који говоре, на боју њихове коже или косе.

Ово може да дјелује као нека врста парадокса: да смо потпуно исти, а уједно апсолутно различити. Можда ми представљамо парадокс спајајући тијело и душу ‒ тако обухватамо и најприземније, опипљиво постојање, али и нешто што превазилази материјалне, земаљске границе.

Умјетност, добра умјетност, успијева да на свој предивни начин повеже нешто потпуно јединствено са универзалним. Омогућава нам да другачије – страно, могло би се рећи – разумијемо као универзално. Тиме умјетност руши границе између језика, географских региона и земаља. На тај начин спаја не само оно што је карактеристично за сваког од нас, већ и карактеристике група, сваке нације, на примјер.

Умјетност не чини то изједначавајући наше разлике и чинећи нас све истима, већ, напротив, показујући нам нешто што је другачије од нас, необично или страно. Сва добра умјетност садржи управо то: нешто страно, што не можемо у потпуности да разумијемо, а у неку руку, ипак и разумијемо. Она садржи, да тако кажемо, тајну. Нешто што нас фасцинира и гура преко наших граница, стварајући притом изврсност коју сва умјетност мора да садржи у себи, али и до које мора да нас доведе.

Не знам бољи начин да се супротности споје. Овај приступ је потпуно обрнут од насилних сукоба које често виђамо у свијету, а који се препуштају деструктивној тежњи да униште све што је страно, све што је јединствено и другачије, често користећи најнеморалније изуме које нам је технологија ставила на располагање. У свијету постоји тероризам. Постоји рат. Јер људи такође имају животињску страну, вођени инстинктом да виде неког другог, страног, као пријетњу свом сопственом постојању, умјесто као фасцинирајућу мистерију.

На овај начин, јединственост – разлике које сви можемо да видимо – нестају, остављајући за собом колективну сличност у којој је све што је другачије претња коју треба истријебити. Оно што се споља види као разлика, у, на примјер, религији или политичкој идеологији, постаје нешто што треба побиједити и уништити.

Рат је борба против онога што лежи дубоко у свима нама: нечега јединственог. Али, то је такође и борба против умјетности, против онога што лежи дубоко у свакој умјетности.

Говорио сам овде о умјетности уопштено, не само о позоришној или драмској умјетности, али то је зато што се, као што сам рекао, сва добра умјетност, у суштини, врти око истог: узети потпуно посебне и јединствене ствари и учинити их универзалним. Спајајући посебно и универзално и изражавајући то у умјетности: не елиминишући њену специфичност већ је наглашавајући, допушта да оно што је страно и непознато јасно засија.

Рат и умјетност су супротности, баш као што су рат и мир супротности – једноставно је. Умјетност је мир.“