Био једном један лав

Ријеч редитеља

У првој фази припреме за представу, док сам пролазио кроз Душков велики опус, тражио сам његово дјело, драму, пјесму, или афоризам који би био потентан за сцену и адекватан да проговоримо и о самом Душку.

У тој потрази сам знао којим темама желим да се бавим и тако сам дошао до крајњег избора, познате пјесме, уз коју смо одрастали – „Страшни лав“

Сам Душко, као наш Страшни Лав, борио се да буде свој, аутентичан, посебан и да не припада никоме. Режао је као лав, бритко, чисто, искрено, и увијек са добром намјером. Својим хумором и духовитошћу се борио против суморног свијета. Као и наш Бранко Ћопић, дјечијом чистотом и радошћу, давао је отпор алама које су хтјеле да га цензуришу и угасе. На дуге стазе, његова дјела су побједила. Давао је боју у сивилу, као Лав у нашој представи.

Наш Страшни Лав се рађа из цртежа, и започиње своју авантуру у природи и друштву. Страшни Лав смо сви ми, дјеца коју требамо да чувамо у нама. Умјетност у нама, дио личности који морамо да чувамо, јер свако од нас је шашав, маштовит и необичан на свој начин. Наше „необичности“ су најљепша ствар људског постојања.

Стихове пјесме сви знамо, али мене је као редитеља интересовало, како би до стихова те пјесме дошло. Пјесма у нашој интерпретацији је резултат онога шта друштво направи од нас, како нас етикетира, именује, доноси суд и од нас прави оно што нисмо. Друштво је од Лава направило Страшног Лава, у стиховима га тако памтимо. Али он је нешто сасвим друго, а то друго ће дјеца имати прилике да осјете у овој као и Лав, необичној представи.

Желим да публика која буде гледала, као и ја док сам радио представу, осјети да је тријумф слободе, живота, умјетности и природе још увијек могућ.

Никола Бундало