Свјетлана Андрић за „Глас“: Продуктиван рад ствара човјека

У питању је друга премијера Народног позоришта Источно Сарајево и њихова званично прва сезона рађена, овога пута у копродукцији са Градским позориштем Градишка. На позив умјетничког директора Зорана Тодоровића предложено ми је да прочитам текст и размислим да ли улога која ми је намијењена одговара мом сензибилитету. Морам да нагласим, била ми је част бити дио те приче и сада већ могу да кажем, врло успјешне сарадње.

Познато име бањалучког глумишта каже да је њен лик Еле у овом комаду био инспиративан на много начина.

– Лик који тумачим је изазован и инспиративан за играти. Посебно ми је драго када карактер који треба да играм у много чему одступа од мојих личних ставова и размишљања, па је тиме и игра изазовнија. Ела би вјероватно у приватном животу, да је познајем, била неко кога не бих претјерано симпатисала. Тиме је мој интерес за улогу и представу био мотивисанији. Све то наравно не би било могуће реализовати да нисам имала велику подршку своје матичне куће која је препознала важност сарадње и повезивања умјетника као и пружања подршке новом националном театру који слави свој први рођендан, рекла је Андрићева.

АНДРИЋ: Истина и правда у очима сваког од нас није иста. Оно што је за мене исправно за неког другог може бити потпуна супротност. Људи су у животу препуни илузија и предрасуда о ономе што не познају. У овом комаду управо говоримо о тим људима, односно нама самима. О једној људској потреби да нас неко други спаси, била то нека друга земља или околности, па чак и други људи. Као да су они то у обавези. Ако се и измјестимо из свог круга д‌јеловања и одемо негд‌је друго, живот нас болно враћа на спознају да спаса у другим околностима нема све док са собом носимо кофере својих проблема. Укратко, докле год одговорност пребацујемо на друге, ми ћемо вући све тежи и тежи терет за собом и на крају, живјети један поприлично фарсичан живот. Баш то је била основна идеја и полазна тачка нашег комада „Terra Инцогнита“.

АНДРИЋ: Представа „Био једном један лав“ је наше мало благо Д‌јечијег позоришта РС. Начин на који смо стварали причу и са каквом искреношћу, неоптерећеношћу и преданошћу смо  приступили раду је могло само да створи д‌јело које гд‌је год да оде, бива препознато и прихваћено од публике. Сваки пут кад гостујемо на фестивалима широм Европе будем затечена колико је језик којим говоримо разумљив д‌јеци и колико ми одрасли често заборавимо гледати представе чистог и отвореног срца. Мимо тога, представа се увијек враћа кући овјенчана наградама и признањима, а наша жеља да „Лав“ живи постаје тиме све већа и сигурнија.

АНДРИЋ: Кључ трајања је у континуираном раду и сталној потреби да се глумац развија, мијења, напредује. Не у односу на друге, јер ми смо неупоредиви, него у односу на себе. Глума је прије свега занат, па тек понекад умјетност. Глума је константан тренинг и стицање искуства. Не постоји пројекат који не доноси неку нову лекцију. Ко је будан и присутан, тај из свега може нешто да научи.

ГЛАС: Играте у хваљеној луткарској представи „Краљ жабац“ редитеља Славча Маленова. Добитник сте међународне награде у Источном Сарајеву за улогу принцезе у овом комаду. Каквог сте мишљења о глумачким наградама, да ли то много дотиче глумицу Свјетлану Андрић?

ГЛАС: Када смо већ код ове луткарске бајке, коју је режирао знаменити редитељ Славчо Маленов, готово па и не постоји човјек у свијету театра, а да није чуо за овог позоришног велемајстора и великог умјетника. Имали сте прилику више пута да сарађујете са њим па нас занима по чему су познати његови процеси и шта то глумац   може да научи у раду са тако великим редитељем?

АНДРИЋ: Да, имала сам привилегију бити у три велике под‌јеле када је у питању редитељ Славчо Маленов. „Пинокио“, „Краљ жабац“ и „Принцеза и поцијепане ципелице“. Све три представе и данас живе и трају на нашем репертоару што довољно говори о томе колико су оне значајне, вриједне. Као прво, у свијету луткарског театра ријетко имамо прилику радити са редитељима који су врсни познаваоци марионете, најтеже и најкомликованије лутке у тој области. Мени је два пута за двадесет година дата прилика, а кад вратим филм то је изузетно ријетко искуство које су добиле и моје колеге. Нажалост, луткарство као такво данас се полако гаси, али ми смо ту да те наше представе чувамо и играмо. Ми смо ту како би оне трајале.

ГЛАС: У глумачком рјечнику дубоко се укоријенила мисао „Рад на себи“. Шта Ви подразумијевате под тим и који су Ваши савјети за младе глумци који би хтјели да се нађу у глумачком свијету?

ГЛАС: Рекли сте једном приликом: „Ако у животу тактизирате и правите планове за даљу будућност, сасвим сигурно је да ћете изгубити садашњи тренутак, а оно што треба да се деси ићи ће својим, а не планираним током. Мислим да су ме у том смислу такви тренуци и довели на сцену“. Смије ли умјетник одустати од игре и оног што му срце жели у корист материјалног или је тим избором осуђен на мањак среће.

АНДРИЋ: Не видим зашто би игра требало да поништи жељу за материјалним добром? И зашто би биле у сукобу? Да, кажу да би глумац требало да буде празног желуца кад излази на сцену да би његова концентрација на улози била тачна, јасна, предана, али чим се представа заврши, његова награда је оброк, пиће, топао дом и све друге благодети живота. Ми смо једнако људи који имамо своје свакодневне животне потребе и интересовања. Захваљујући богатом животу и наша игра је већа и јача.

Одмор

ГЛАС: Крај позоришне сезоне само што није готов. Вријеме када позоришни умјетници напокон узимају предаха од напорних послова на даскама које живот значе. Како планирате да проведете овај заслужени распуст и укратко како изгледа свијет глумице Свјетлане Андрић када је ван сцене?

АНДРИЋ: Мој свијет је, прије свега, друштвено јако богат. Имам дивну породицу, пријатеље и колеге са којима проводим већину свог слободног времена. Уживам у путовањима, кувању, изласцима. Љето је почело па ће и моји одласци на ријеку Врбас бити учесталији. Волим природу, воду. Уживам у паузи, јер ми је потребан баланс између рада и одмора.