Између сивих тонова
Од првог сусрета са сликарством Марина Милутиновића, пре неких десетак година, било је очигледно да се ради о аутономној стваралачкој личности, те да је његов естетски и интерпретативни приступ слици обележен неконвенционалним тражењем тематског полазишта и начином како „ухватити ритам“. Због тога тематско-проблемски приступ Мариновим радовима захтева синтезу неколико важних структурних елемената који чине целину и означавају естетске вредности његових слика. Почетни импулс су свакако путеви сликареве фикције и инспиративни тренутци који га уводе у чин стварања, у сопствене снове, жеље, фантазме, речју у сопствену визуелну поетику.
Ликовна вокација Маринових слика сажела је у себи два уметникова битна одређења: ликовност у музици и музику у ликовности. Тренутна, духовна и емоционална стања самог уметника, на раним Милутиновићевим радовима, а посебно сликама, такође су двојако сублимисана. Први аспект одређен је ритмичком композиционом поставком у којој вибрантни, пастуозно бојени намази, обликују разнолике преплетене форме.
Други аспект реализован је у пасажима преко којих пулсира животни оптимизам. Тако се први став Макијеве фуге завршава овим почетним радовима.
Потом, следи, композициона разрада истих елемената на већем формату и са новим бојеним слојевима који разигравају облике у мелодијској и ритмичкој поставци. Оваква композициона поставка инспирисана је спонтаним џез музицирањем у коме се, скоро истоветно, постиже карактеристична ритмичка напетост.
Сива боја, од звучне до пригушене, доминантна је на уметниковој палети, а пастуозност бојених слојева поред ритма на површини платна обликују светлосно-рељефну структуралну игру. Маринова слика напросто тражи, можемо рећи мами и дозива, трећу димензију – искорак у простор, тражи препознавање и читање проширеног репертоара другачије лоцираних форми.
Аморфна маса се претвара у скулптуру – објект, истоветно третиран, у технолошком поступку као и слика. Зато се може рећи да је Марин обликовао вишедимензионалну слику која се у бојеном стању другачије види, осећа и тумачи.
Све је на сликама овог уметника повезано и све проистиче једно из другог. Садејство пронађеног односа форме и боје пружа му могућност промишљања о новом концепту слике која постаје одраз његовог измењеног емоционалног стања. Гестуалност и убрзани композициони ритам облика у слици смењује контемплација и размишљање о два животна пола: почетак и крај.
Уколико су џез музицирање и би-бап обележили предходну „плаву фазу“ у новим, сивим тоналитетима јављају се звуци госпел и спиритуал сонга. Марин Милутиновић на овим сликама нуди нови пиктурални сензибилитет кроз одмерено проведен однос двозвучја: сиво : црно, сиво : окер жуто.
Артикулисани хроматски односи од тмине до светлости, од судара и дијалога, ритмички постављених облика или наглашених пиктуралних графема, до препознатљивог облика гитаре, постављени су у обликовно чвориште слике. Пројектована осећајност своје ишодиште налази у посебном, и пластички издвојеном, значењу облика гитаре који може да се сагледа како кроз различите егзистенцијалне тако и симболичке приступе.
На том фону ишчитава се рафинирано провучена нит црвене, уз црну вертикалу, која пулсира новом животном енергијом. Уметник, и на овим сивим просторима слике, примењује пластички систем знакова који аплицирањем различитих материјала креирају нова сазвучја. Пластичко бојена рељефност окера одређује и наглашава различите ритмове и покрете. Усмеравање форме у простор настављено је као и у предходном периоду. Међутим, сад су аморфни облици осликани валерски нијансираним тоналитетима сиве боје. Њихова рустикалност акцентована је убацивањем бројних црних облутака.
Слике и скулптуре из ове „сиве фазе“ уметник је својевремено дефинисао дословно непреводивом португалском речи Саудаде, а што у преносном смислу означава: тугу, меланхолију и чежњу.
Стога, нама данас, остаје утисак да је то само једна димензија његовог визуелног, сивог концепта, а да је далеко значајније уметниково освајање естетско-пластичког простора који испуњава калеидоскопско преплитање емоционалних и креативних стања Марина Милутиновића.
Видосава Грандић Историчар уметности