ПОРУКА ПОВОДОМ СВJЕТСКОГ ДАНА ПОЗОРИШТА

Од 1962. године, 27. марта се у цијелом свијету  обиљежава Међународни дан позоришта. На тај дан, на сценама свих позоришта чита се порука, коју сваке године, исписују свјетски ауторитети театра – глумци, редитељи, драматурзи, писци…
Са сајта https://www.world-theatre-day.org/ почетком марта, скинули смо овогодишњу Поруку, коју потписује Шахид Надим, драмски писац, из Пакистана.

Поруку смо превели са енглеског и припремили да се придружимо великој свјетској породици  позоришта, читајући је на нашој сцени. Како је тај исти велики свијет, заједно са свима нама у истој невољи. Поруку достављамо медијима, како би се, објављивањем ове поруке, истина припремљене прије катастрофе пандемије корона вируса, и у овим реченицама Шахида Надима симболично препознала снага, коју и у оваквим околностима, доказују наша позоришта.

„Позориште има своју улогу, племениту улогу, да испуни човјечанство енергијом и покрене га да се издигне из властитог пада у амбис. Оно може да уздигне позорницу, простор за извођење у нешто свето“, написао је пакистански драмски писац. Нису ли ове реченице, иако написане прије него што су позоришта затворена, порука да је дјеловање на интернету, емитовање  представа, комуницирање са нашом публиком на друштвеним мрежама, истинско уздизање духа над суровом стварношћу?

Порука из Дјечијег позоришта Републике Српске, на Међународни дан позоришта 2020. године , стога нека буде: Заједно смо иако  се не видимо. Нека нам умјетност помогне да здрави и поносни једни на друге дочекамо дан када ћемо аплаузом посвједочити да смо побиједили!

Достављамо вам наш превод Поруке у цијелости:

Шахид Надим, драмски писац, Пакистан

Позориште као светилиште

На крају извођeња представе пoзоришта Ајока  о суфистичком пјеснику БалеШаху  један је старац у пратњи младића пришао глумцу који игра улогу великог Суфија , „Моj унук је болестан, молим вас да мудате благослов. “Глумац се изненадио и одговорио:” Ја нисам БалеШах, ја сам само глумац који игра ту улогу. “Старац му је рекао,” Сине, ти ниси глумац, ти си реинкарнација БалеШаха, његовог Аватара “. Одједном се над нама створио потпуно нови концепт позоришта, гдје су глумци постајали реинкарнације ликова које тумаче на сцени.

Истраживање прича попут oнe o БалеШаху, а таквих je много у свим културама, може постати мост између нас, позоришних стваралаца и неупућене, али ентузијастичне публике. Док глумимо на позорници понекад нас заокупи наша филозофија позоришта, наша улога претeчe друштвених промјена, па притом изостављамо велики дио публике. У тој спони са изазовима садашњости, сами себе лишавамо могућности дубоког, дирљивог и духовног искуства које позориште може да пружи.

У данашњем свијету у ком су нетрепљивост, мржња и насиље поново у порасту, а наша планета тоне све дубље и дубље у климатску катастрофу, ми морамо да обновимо нашу духовну снагу. Морамо се борити против апатије, летаргије, песимизма, похлепе и непоштовања свијета у којем живимо, планети на којој живимо. Позориште има своју улогу, племениту улогу, да испуни човјечанство енергијом и покрене га да се издигне из властитог пада у амбис. Оно може да уздигне позорницу, простор за извођење у нешто свето.

У јужној Азији умjетници са поштовањем додирују даске позорнице прије него што закораче на њу; то је древнa традицијa из доба гдје су духовност и култура биле испреплетене. Вријеме је да се поврати тај симбиотски однос између умјетника и публике, прошлости и будућности. Рад у позоришту може бити свети чин и глумци заиста могу постати аватари улога које играју. Позориште има потенцијал да постане светилиште, а светилиште простор извођења.