„Буре“ сутра премијерно у Дјечијем позоришту РС: Маштовита прича о одрастању

Директорица Дјечијег позоришта РС Љиљана Лабовић Маринковић истакла је да је пред националним театром за дјецу велико финале сезоне и важна представа која је настала по дјелу Исидоре Секулић које је дио школске лектире.

– Сигурна сам да ће „Буре“ да стигне на многе фестивале. Умјетнички директор Дјечијег позоришта РС Душко Мазалица желио је да наш ансамбл ради са Соњом Петровић, јер је она редитељка чија каријера претпоставља да ће донијети нешто ново ансамблу Дјечијег позоришта РС. Приједлог да радимо приповијетку „Буре“ Исидоре Секулић био је управо редитељкин, а ми смо прихатили њену идеју – рекла је Лабовић Маринковић.

Додала је да је важно, због свега што се дешава у нама, око нас и међу нама, да овом представомм порукама и одговорима које она носи, просвјета допре до што више младих људи.

– Сигурна сам да ће ову представу моћи да гледају и малишани од три и од пет година, али и они старији као и родитељи-казала је она.

Редитељка Соња Петровић нагласила је да је иза њих лијеп, плодоносан и креативан просцес захвљаујући глумцима који су посветили своје вријеме и таленат овом пројекту.

-Заједничким снагама смо се упустили у ово стваралаштво. Захвалила бих се свима на срдачном раду, подршци и разумевању целог процеса и верујем да ће баш због тога ова представа да живи много више и дуже-навела је Петровићева.

Истакла је да су дјела Исидоре Секулић баш ријетко, скоро никако играна, поготово у позоришту за дјецу.

– „Буре“ је написано 1913. и део је збирке „Сапутници“, али с обзиром да се оно бави унутрашњим светом једне девојчице оно је свевремено. Једино што се мења је окружење детета, али дете је једнако и данас, можда и више, усамљено и негде принуђено да само размаштава свој живот. Управо то је прича коју причамо у „Бурету“. Прича о девојчици која размаштава своју креативност и уз помоћ штапа и канапа успева да отпутује на најдаље дестинације и места, да оживи неке ликове. Све то ради због самоће, јер одраста у породици без једног родитеља и кроз цело своје путовање тражи мајку желећи да се повеже са њом кроз игру – испричала је Петровићева.

Објаснила је да све чиме се дјевојчица игра на сцени су стари предмети, све је рециклирано и учи дјецу да било шта може бити играчка.

– Мислим да смо и у смислу процеса поштено пришли самој теми, јер када причамо о природи и о самом однсоу према природи, ми ту нисмо лицемерни него се бавимо тиме.  Све што је на сцени је рециклирано. Представа је еколошки освештена у самој пракси настајања а не само у теми којом се бави – казала је Петровићева.

Додала је да би вољела да свако од ко погледа представу у њој пронађе своју искру коју ће понијети са собом кући.

На њене ријечи надовезала се костимографкиња и сценографкиња Ирина Сомборац која је објаснила да је рад на овом комаду био веома изазован.

– Почетна идеја за ликовно и техничко решење лутака и сценографије била је употреба предмета који нас свакодневно окружују, а који су одбачени. Тако да рециклажом флаше постају рибице, кошарице постају гуске, разни кухињски предмети постају птице или бубице. Сви смо имали задатак да рашчистимо подруме, скупљали смо ствари по бувљим пијацама и редовно је публика позоришта доносила део предмета. Све то чини сценографију ове представе – навела је Сомборац.

Како је казала циљ је био да покажу колико рециклажа може да буде богата, плодоносна и креативна и како лутке могу да настану и од најједноставнијих материјала и ствари које нас свакодневно окружују.

Глумица Драгана Илић која игра млађу верзију дјевојчице нагласила је да је ово за њу био можда и најљепши процес.

– Кад добијете нешто ново да радите, а да прије тога нисте ништа слично имали прилику да радите,  мислим да човек треба томе само да се препусти, да пронађе у себи све те нове ствари које можда ни не зна да има. И тако корачајући тим неким новим путевима, уз помоћ редитељке и колега, на сцени долази до неких нових ријешења, а то је управо позориште – рекла је Илићева.

Испричала је да је дјевојчица коју игра јако необична, радознала, креативна, храбра, другачија од својих вршњака, те да путем маште ствара себи неки нови свијет.

– Та њена слобода и имагинација у неким моментима превазилазе реалност у којој данас живимо, тако да мислим да смо овом причом створили неки свијет у којем сви ми можемо да се пронађемо. То је универзална и једноставна прича о свима нама, о дјетињству, о одрастању, о пролазности живота, о породици, о слободи – казала  је Илићева.

Даљу причу о дјевојчици наставила је глумица Ана Анђелић која игра старију верзију дјевојчице из бурета. Она се првенствено захвалила позоришту што је позвало редитељку Соњу Петровић да ради са ансамблом.

– Одушевљена сам овим процесом и начином на који смо радили. Јако сам срећна што смо имали прилику да толико дубоко идемо у себе, да размишљамо и да се бавимо својим унутрашњим бићем. Мислим да је ово комад у којем има нешто што може да схвати и дијете од три године, и оно од шест и од осам, али и родитељи – навела је Анђелићева.

Према њеним ријечима драгоцјено је кад имамо тако комплексну и сложену представу која се обраћа свим генерацијама.

– Играм старију верзију дјевојчице и причам причу о свом дјетињству, односно о тренутку њеног дјетињства кад изгуби мајку до условно речено њеног одрастања.  Ми овом представом показујемо да исзубити једног родитеља није толико страшно, није наравно пожељно искуство да немате једног родитеља, али да је то нешто што може да се превазиђе и с чим може да се живи. Мислим да је јако важан тај крај који је  и позитиван, јер дјевојчица се сјећа свог дјетињства, она је то превазишла, носи маму у срцу гдје и треба да буде, кад је већ нема.  Једноставно настављамо да живимо и помиримо се с тим да не постоји та особа, захвални смо што смо ју имали и она је увијек с нама у мислима и у срцу – објаснила је Анђелићева.

Додала је да је веома важно што се комад не завршава трагично, те да је добро да дјеца која живе са једним родитељем, или немају другог да виде да је то нешто што се  људима деси, али да то није нешто због чега они треба да одустају од себе и свог живота.