Свјетски дан позоришта, сјећање на Драгана Бањца

Свјетски дан позоришта, 27. март обиљежен је у свим театрима свијета, али се овај важан датум, већ годинама обиљежава и у Основној школи „Доситеј Обрадовић“ у Бања Луци.

Глумци Дјечијег позоришта често су били учесници ових програма, а позоришне лутке, костими.., стизали су из наше куће у ову школу, како би малишани доживјели сусрет и са живим ликовима, али и лутке-јунаке позоришних представа.

Овогодишњи Свјетски дан позоришта, Основна школа „Доситеј Обрадовић“ посветила је успоменама на ученика ове школе, Драгана Бањца, недавно преминулог глумца Дјечијег позоришта.

Међународну поруку за Свјетски дан позоришта прочитала је Ема Крстановић, ученица шестог рада, а потом је емитован кратки биографски документарни филм о Драгану Бањцу, којим је Дјечије позориште Републике Српске испратило свог колегу.

Затим је ученик деветог разреда, Павле Вукајловић, члан драмске секције, одјевен као ловац, сличног костима какав је био костим Ловца Драгана Бањца из чувене представе „Црвенкапа“ својим ријечима испричао причу о дјечаку Драгану, бањалучком ђаку, који је прославио и своју школу корачајући позоришним даскама.

Драги моји,

Данас ћу вам причати о чудној повезаности између мене – једног посебног ловца и њега – једног посебног момка који је био ученик наше школе.

Наш ученик, Драган Бањац се родио 1975. године, 8. априла, када сам као млад ловац ишао да ловим вука и спашавам баку и једну шашаву дјевојчицу обучену у црвено. То је било увелико прољеће, то је било вријеме када се шума довољно зазеленила да може да сакрије вука, а да дјевојчицу обучену у једну живу, ватрену и уочљиву боју, још више истакне у младом лишћу букве. Док сам тако сам размишљао ко, зашто и како је дјевојчицу забога пустио саму кроз шуму, већ сам се нашао испред бакине куће. Она ми је казала страшну ствар! Да мој живот није мој живот, као ни њен. Да заправо не постоји шума, ни вук, ни дјевојчица у црвеној одјећи. Да ми НЕ ПОСТОЈИМО! То је била најчуднија, најбизарнија и најстрашнија идеја коју сам до тада чуо у свом животу! Рекла ми је да смо ми само одмаштани ликови из бајке и да постојимо само на папиру којем је претходила мисао неког писца. Осјећао сам се прво као тужни принц, а онда ме обузела љутња, као да сам разбојник Кађа, дошло ми је да попут вука разнесем и кућице у селу и сву прасад (3) скупа с њима, да попут Сирана де Бержерака млатим великим носем и истјерујем правду, те напосљетку да заиграм фолклорну магију…. Али онда, као да сам одједном осјетио неке чудне силе у ваздуху, као да топло прољеће најављује и топло љето које ће донијети истину. А то је да ми живимо као што живи овај лист на буквиној грани у шуми коју сам толико пута газио, коју сам толико пута живио. Бака је рекла још нешто, а то је да је тај наш ученик Драган, „двије деценије“ глумио у представама мене, ловца. Смијешно и како су представи дали име (а то је због оне шашаве бакине унуке у црвеној одјећи) – Замислите, Црвенкапа! А онда сам се одједном загледао у један равно одсјечени пањ, који је својим годовима призвао тишину да буде још тиша, а истину још јаснија. Одједном сам видио у годовима пања, обрисе мога лица. То сам био ја. Тако чудан, другачији сам себи, али опет навише ја икад што бих од свих икадова икад могао бити. Личио сам на Драгана. Све више сам постајао он, или је он постајао ја, више нисам био сигуран. Да му се обратим, било би као да се обраћам самом себи, те сам ријешио да се обратим нечему што сам видио кроз Драганове очи: малим лицима, друшканима из црвених сједишта, пред којима је тих двадесет година стајала моја шума, и моја бака, и моја Црвенкапа, и мој вук:

„Драги моји,

Можда шумски пут води до добро познате куће. Можда треба некога да избавите. Можда неко вас треба да избави. Можда сам то био ја. Можда ћете сутра то бити ви. Нека у вама живе бајке, поруке које преносимо с кољена на кољено, а које су бесмртне. Јер сви смо живи, и ми у бајци, и ви у јави и они у бескрају времена. Траг који остављамо, неизбрисив је и живјеће колико живе мисли и сјећања сваког ко је познавао једног ловца и једног и јединог Драгана Бањца.

Слава му и хвала!“