Љиљана Лабовић Маринковић о раду са најмлађом публиком

СРПСКА ИНФО  – 

„Дјеца су ми дала надимак Елза“ Љиљана Лабовић Маринковић о раду са најмлађом позоришном публиком
Ако постоји мјесто у којем се зауставља вријеме – онда је то позориште. Тренутак тишине када се угасе свјетла у сали и упали се први рефлектор на сцени је магијски тренутак у којем престаје стварност.

Ријечи су Љиљане Лабовић Маринковић, директорице Дјечијег позоришта Републике Српске, која је са нама подијелила своју љубав према позоришту за дјецу и сјећање на прве представе које је гледала као мала.

Радите у позоришту за дјецу и годинама гледате насмијана лица малишана који долазе да испрате нове представе. Како на њих утиче позориште, на њихов развој, машту и одрастање?

Дјеца имају фасцинантну менталну способност да “уђу” у “замишљену” причу и да се предају радњи која се одвија пред њиховим очима. Они се у потпуности идентификују са инценираним ситуацијама, на које прецизно и дослиједно тачно реагују – аплаузом, смијехом, уздахом. Они навијају за своје јунаке и “живе” с њима све вријеме представе. Многе редитељске концепције зато и подразумијевају учешће малих гледалаца, када дјеца кроз радњу одговарају на питања, “помажу” главним јунацима да се сакрију, наводећи “негативце” да их траже на другим мјестима, или дозивајући актере када је “неопходно” да се укључе у радњу. Та двосмјерност им омогућава да се у позоришту осјећају као у својој кући, када се играју са својим родитељима или другарима.

Ипак, кроз све те формате, позоришна умјетност дјелује кроз мноштво јасних планова – превасходно психолошких и педагошких, јер свака прича је уједно и ризница нових знања. Не постоји представа у којој дјеца бар нешто не науче! То је мисија умјетности. Никада нећу престати да подвлачим да ми дјецу не забављамо, јер позориште је све, само не забава!

Ево један конкретан примјер – захваљујући нашој представи “Пећа и вук” дјеца за педесетак минута науче да разликују све дувачке музичке инструменте. Концепција представе је да се сваки лик – мачка, патка, птица, вук, оглашавају различитим музичким инструментима и дјеца тако, спонтано, кроз игру, науче како да препознају и звук и изглед флауте, фагота, рог. У свакој представи нешто ново науче. Зато је изузетно, готово пресудно важно да дјеца долазе у позориште, јер их таква искуства оснажују и воде у одрастање.

Шта је оно што позориште, односно позоришна умјетност нуди дјеци, што ниједан други медиј (телевизија, филм) не може да понуди?

Жив човјек. Контакт са живим људима. Са Црвенкапом која дише, која трчи, са дрветом које говори, са пачетом које пред њима уживо излази из јајета. Позориште директно, без посредника, комуницира са дјететом, оно је “жив другар са којим се играју”. Ниједан екран нема топлоту људског тијела и снагу пјесме уживо, осмјеха на живом лицу. Позориште јесте инструмент, огледало маште, али је одраз стварног живота, етичких начела, естетских критеријума. Према психолозима дијете тек у трећој години живота може да идентификује властити одраз у огледалу. Тада мали човјек постаје свјестан самога себе. А тада је управо спреман да дође и у позориште.

Када сте Ви имали први сусрет са позориштем и како је оно утицало на Ваш живот и одрастање?

Имала сам четири године када сам први пут била у Дјечијем позоришту. Било је то у згради данашњег Специјалног суда. Прва представа била је “Тобија”. То је једна дивна прича Здењека Флоријана, која је и дан данас на репертоару Дјечијег позоришта, само што је играмо под насловом “Бајка о псићу”. Псић се зове Тобија, тако да многи театри већ деценијама имају ову сјајну представу на репертоару.

Међутим, неки знак да ћу се једнога дана наћи у послу, који има везе са позориштем била је представа “Пепељуга”. Гледајући ту представу, уочила сам да Пепељуга има већу ногу од сестара, јер су њихова стопала “пропадала” у њеној ципелици, а по бајци је требало да им буде тијесна. Сјећам се како сам то рекла мами послије представе, а она је то годинама препричавала, како јој је кћерка “позоришни критичар”. Дјеца виде све, тако да ми се данас као директору Дјечијег позоришта не би “омакла” оваква грешка у продукцији представе.

Колико је одрастање уз позориште значајно у свијету модерне технологије и све веће отуђености?

На свијету је да напредује. На технологији је да се развија. На људима је да “бирају” своје отуђености. Да се мијењају. Али дјеца се никада неће промијенити. На једнак начин ће учити да ходају, да им ничу први зубићи , да изговоре – мама. А маме никада неће престати да причају приче. Које ће потом оживјети у Дјечијем позоришту.

“НОВЕ ПРЕДСТАВЕ СУ МОЈЕ НОВЕ РАДОСТИ”
Са огромним животним и професионалним искуством и као доказано успјешан менаџер у три националне институције културе, рад у Дјечијем позоришту ми доноси благослов радости. Ријечи које ми упућују родитељи, дјеца која ме већ препознају и која су ми дали надимак Елза, због моје плетенице, радост којом ми се обраћају су најснажније упориште и свијест да они виде и осјећају да радим срцем. Моје срце је испуњено, мирно и срећно. Човјек који воли и који је вољен никада неће поклекнути. Нове представе су моје нове радости. Јер Дјечије позориште је бастион чистог духа и чисте умјетности. Већ 65 година та кућа уздиже генерације и генерације дјеце. Мој је понос. Али, због деценија великих успјеха и сјајног глумачког ансамбла, с разлогом треба да буде и јесте понос свих нас. И Републике Српске.