Зорана Шуман за „Глас“:Позориште узима, али и вишеструко награђује

Недавно одржана премијера комада „Заборављена прича“ је дирљива представа која нас враћа старом начину приповиједања, како су то чиниле наше баке, преносећи нам праве људске вриједности и бескрајну љубав кроз приче. Посебно задовољство је било сарађивати са редитељем Андрејом Боком и његовим тимом, који је код нас побудио несебично залагање.

Рекла је ово за „Глас Српске“ глумица Зорана Шуман усљед не тако давно премијерно изведене представе „Заборављена прича“ под окриљем њене матичне позоришне куће Дјечијег позоришта РС.

Даровита глумица ДПРС истиче да је овај комад интересантан и по томе што глумци не изговарају текст већ користе разна друга сценска изражајна средства.

– Представа је интересантна и по томе што ја и моје колеге Божана Бијелић, Никола Милаковић и Александар Руњић не изговарамо текст, већ користимо сва друга сценска изражајна средства, а глас наратора се преплиће са дешавањем на сцени. Сам текст, који иде кроз нарацију, својом љепотом и дирљивошћу допире до најтананијих дијелова душе. Изазов је био дочарати лик пужа сценским покретом и трансформисати се у мало, заводљиво створење. Желим посебно истаћи тимски рад домаћих и гостујућих стваралаца, који је донио, поред професионалне, и пријатељску атмосферу.

ГЛАС : Поменули сте да је ово Ваша прва сарадња са даровитим редитељем Боком који је имао само ријечи хвале за глумачки ансамбл, али и за људи иза сцене, рекавши том приликом да је права ријеткост у данашњем театру да се види такав професионални однос те посвећеност умјетности, као што је случај са Дјечијем позориштем РС? По Вама, због чега је ова Бокова констатација постала на неки начин лична карта Дјечијег позоришта  РС, укратко, која се то умјетничка политика одиграва у ДПРС, када је прате овакви комплименти?

ШУМАН: Не бих рекла да је ријеч о било каквој политици, већ само о бескрајној љубави према стваралаштву свих радника ове куће и професионалној жељи да једни друге пратимо у ангажману. Када имате посвећен тим са заједничким циљем, добри резултати су просто, неминовност.

ГЛАС: Ветеранка сте Дјечијег позоришта РС са дугогодишњим стажом и великим искуством у свијету глуме. Шта театар узима од глумца /глумице, како би остали константно на нивоу с обзиром на конкуренцију и разне животне неприлике које незаобилазе ни умјетника?

ШУМАН : Позориште тражи одређена одрицања, спремност да опстајемо у животним неприликама, али нас театар вишеструко награђује, од личне сатисфакције до остварења мисије коју умјетност има у друштву.

ГЛАС: У Вашој богатој каријери играли сте разне улоге за малишане. Баке, тетке, дјевојчице, принцезе, зле и добре ликове и шта све не! Међутим, шта Вам је било најтеже одиграти када је у питању тај карактерни океан ликова?

ШУМАН: Сваки посао је тежак на свој начин. Мој је племенит, лијеп и вољен, самим тим ако је и било тешко, било је због извјесне одговорности да задатак изнесем поштено и квалитетно. Сваки лик је за мене био нови корак у градњи себе као глумице, али као човјека и професионалаца.

ГЛАС: Парафразићемо великог Андрића: “ Живети није лако ни мраву у мравињаку ни птици на грани, а камоли човеку уметнику у овом сложеном и тврдом свету“. Апропо тога, питамо Вас када је било најтеже Зорани Шуман током позоришне каријере. Рецимо, да ли је било можда тренутака попут:“ Е, доста ми је свега, напуштам театар и идем да берем мандарине у Грчку“?

ШУМАН: Радно вријеме у позоришту је специфично, ту су и гостовања у другим градовима, бројни фестивали у регији и иностранству, због тога понекад пропустим битне догађаје и заједничке тренутке са најмилијима и драгим особама. То би био одговор на ваше питање о мандаринама, не размишљам на тај начин (смијех). Била сам свјесна свог избора и ту није било дилема.

ГЛАС: Није тајна да су глумци велики љубитељи прве умјетности, а то је музика. Заиста, одавно се усадило међу народом: „Ма, глумци и њихова музика“, алудирајући на посебност у односу на укус већине. Кад смо код те умјетности, која то музика глумици Зорани Шуман лијечи душу у овом помахниталом и брзом времену у којем живимо?

ШУМАН: Одрасла сам уз „њу вејв“ и алтернативни рок. Прија ми блуз, а када говоримо о музици као лијеку, онда бирам здраву, друштвено ангажовану и која пјева о љубави.

ГЛАС: Позоришна сезона за 24/25 полако, али сасвим сигурно се примиче крају. И била је више него одлична, барем по реакцијама оних који обитавају у Вашем театру. Да ли имате нове планове кад је ријеч о Вашем умјетничком свијету?

ШУМАН: У плану су још три представе до краје године у матичној кући. Идемо корак по корак, а свака доноси нешто ново, како нама, тако и публици Дјечијег позоришта. Надам се да ће наша публика уживати и бити уз нас као и до сада.

САРАДЊЕ

ГЛАС: Одиграли сте велики број улога у театру и незахвално је да бирате омиљену, али каква Вас сјећања вежу за свима омиљену представу „Орлови рано лете“ у режији Југа Радивојевића?

ШУМАН: Током двадесет година рада у Дјечијем позоришту РС сарађивала сам са бројним домаћим и свјетским редитељима, попут Живомира Јоковића, човјека који је заслужан за развој и очување луткарства на нашим просторима, Југа Радивојевића, Бисерке Колевске, проф. Боња Лунгова, проф. Хармута Лоренца, Алексеја Љељавског. Било је ту и младих редитеља са већ завидним каријерама. Од сваког од њих учила сам, откривала тајне овог посла и усвојила правило да без озбиљног приступа раду нема ни квалитетног производа.

ГЛАС СРПСКЕ