Изложба слика Леонила Јочић

О ПРОСТОРУ И МЕЂУПРОСТОРУ II

Четвртак, 12. новембар 2015. године у 19.00 часова.

„Простор који ничим не подсећа на себе птицама померен, ветровима сличан, сам у себи, сам за себе ничем вичан…“

Б. Миљковић

Ево слика које треба читати „између редова…“

На почетку ћу се присјетити једне давно изречене мисли „слика је мртва, али сликарство и даље траје“. Чини ми се да ништа боље не осликава ову међусобну повезаност Леонилиних радова. У ишчитавању њихових порука, некако сам стално у стању зачудности, и немогућности да их појединачно разјасним.

Стално осјећам потребу да сваки посматрам у односу на цјелину, да га угњездим и ужлијебим тамо гдје припада, тамо гдје ће најљепше „пјевати“. У искричавости „звјездане прашине“ на покорици слика крије се њихово лице и наличје. Понекад, у простору, омеђене затеченим распоредом, потребују посматрача као некога ко ће их попут машине притиском на прекидач покренути. Оне уствари и представљају неку врсту опоетизованог строја, који уз помоћ посматрача покреће властиту унутрашњост, увијек у непредвиђеном правцу и на нови начин.

Ове слике не призивају својом заводљивошћу, прије то чине непосредношћу и искреношћу. У омаглици недосањаних ноћи, оне се саме собом разговарају, саме у себе проничу и собом се произносе. Иако непосредне, плијене култивисаном емоцијом, уздржаним доживљајем ,те одмјереном „недовршеношћу“, која оставља мјеста за нова домишљања и доснијевања.

Тама њихова, није од овога свијета, она је ту да сама свјетлост још више заискри, да се луча наде несмањеном жестином још више вине ка небу, да више огрије и даље обасја.

Тишина је њихова мелодија, али не она досадна, убога, која се досађује и одбија, тишина је то из чије посвећености одзвања живот и шуми вјечност…

Разобличавање таме и „прикупљање“ свјетлости рударски је и надасве тежачки посао, те ћу и ово кратко слово о Леонили и њеним душевним и духовним превирањима завршити оном народном, „нема неосвојивих тврђава, има само лоших освајача“.

Нека траје…

У Бањалуци, Љета Господњег, 2014. Новак Демоњић Озренски

Леонила Јочић, рођена је 1968. године у Бањалуци. На Академији умјетности у Бањалуци, смјер сликарство, дипломирала у класи професора Ратка Лалића, 2002. године. Магистрирала на АУ, смјер цртеж, у класи професора Владете Живковића 2006. године. Од 2002. године, ради на Академији умјетности у Бањалуци. Од 2006. године члан УЛУРС-а. Од 2009. члан УЛУБИХ-а.