Изложба слика Селвер Бегић

Селвер Бегић, рођен 21. 09. 1981. у Постојни, Словенија. Завршио Умјетничку школу у Бихаћу 2002. Дипломирао на Академији ликовне умјетности, смјер Сликарство у класи професора Весе Совиља 2012. Више пута излагао на групним и самосталним изложбама.

Самостална изложба слика Градска галерија Бихаћ, Бихаћ 2004.

3. Бијенале умјетност и минијатуре, Тузла 2005. 5. Ars Bosnae e.V.

Бремен 2007. Самостална изложба слика Gallery 96, Приједор 2011.

Самостална изложба слика Галерија Народне Скупштине РепубликеСрпске, Бањалука 2012.

Самостална изложба слика Центар за културу и образовање, Лакташи 2013.

На слици Селвера Бегића имамо комплексно јединство живих бића и простора који чине један специфичан роботизован свијет у којем су животиња, човјек и машина сведени на знак, састављени од неприпадајућих дјелова, надограђени једни на друге помоћу пупчане врпце сопственим неизреченим мислима.

Тај свијет умјетник осликава чистим површинама, педантно, користећи за технику акрил и уљани маркер. Цртеж је јасан, сведен само на потребне информације док је боја у функцији дефинисања облика. Простор на слици је плитак одређен предњим планом који је испуњен фигурама. Плоха позадинске површине није у потпуности затворена бојом. Она је грађена углавном дугим осликавањем тако да се фигуре предњег плана испупчено пробијају остављајући неријетко текстуру позадине иза себе у којој се огледа Бегићево трагање за формом.

Плитка позадина на тај начин представља специфичну биосферу овог роботизованог свијета. Из текстуре лазурно испловљавају претходне форме које је Бегић оставио за собом истичући у први план фигуре које су се на крају избориле за доминацију. Та доминантна фигура таквог свијета је машина која некад представља човјека, некад животињу. Умјетник слика алузију на данашњи свијет у којем машина све више преузима водећу улогу и у којем више не знамо ко се чиме користи – човјек машином или машина човјеком.

Порука је јасна: све више човјек и машина постају једно живјећи у специфичној симбиози самодовољног свијета. Ако обратимо пажњу увидјећемо да су ликовима на Селверовим сликама активни само стомак и глава док су остали органи у приличној дисфункцији. Ова игра између човјека и машине своди се на то ко ће кога појести, ипак правила у овом ланцу исхране нема. Паразит и домаћин су се сјединили и слијепо играју своју игру.

На његовим сликама човјек кроз сопствену игру постаје машина. Васко Попа за такву игру каже: „Одатле се падне свом тежином данима се пада дубоко, дубоко, дубоко, на дно свог понора ко се не разбиије у парампарчад ко остане читав и читав устане тај игра.”

Мр Берина Шушчевић