„Кућа времена“ премијерно одиграна у ДП РС: Шта бисмо радили када би сутра све стало

БАЊАЛУКА – Представа „Кућа времена“ рађена у режији Николе Бундала, а по драматизацији Александра Васиљевића, премијерно је одиграна у четвртак навече на сцени Дјечијег позоришта Републике Српске (ДП РС).

Ријеч је о представи рађеној по роману Јелене Којовић Тепић, који је настао из одговора на дјечје питање „Куда оду старе године када дођу нове“.

Управо тај мултиверзум назван „Кућа времена“ ансамбл ДП РС оживљава на сцени фокусирајући се на предстојећу Нову годину коју тумачи Драгана Илић.

Њу за долазак на свијет спремају три тетке Љубав (Ана Анђелић), Вјера (Александра Спасојевић) и Нада (Божана Бијелић). Тетке свој задатак схватају врло озбиљно јер ако Нова година није добро и детаљно припремљена свијет могу задесити разне невоље и недаће.

Публика Нову годину може препознати по карираном црвеном костиму са зеленим детаљима, док се озбиљност тетака и величина њихове обавезе може слутити по плавим костимима који подсјећају на различите верзије исте униформе.

Костими су, као и сценографија, дјело Драгане Пурковић Мацан, која је сјајно илустровала атмосферу представе и карактер ликова, а у том задатку јој је помогла асистенткиња Зорана Кљечанин.

Атмосферу представе дочарава и музика коју потписује Петар Топаловић, а похвалу заслужује и Теодора Радивојевић која је заслужна за неколико врло занимљивих рјешења сценског покрета.

Осим Нове године, највећу динамику на сцену доносе дјеца Матија (Никола Милаковић) и Јована (Јелена Глизијан). Иако је новогодишња еуфорија често без чврстих темеља, дјечја раздраганост произлази из чињенице да је ова представа смјештена у период непосредно пред празнике, што у њиховом свијету значи да ускоро долазе дарови и испуњење жеља.

Радозналост и искрене жеље их воде до Нове године, која и њих, као и малишане у публици, упознаје с тим шта је „Кућа времена“. Заплет настаје када усљед непраћења упута и списка трију тетака Нова година одлучи да на своју руку оствари све жеље. Тако поред бројних других жеља на Матијин захтјев стаје вријеме.

Ово је кључни моменат представе која, како је Јелена Којовић Тепић рекла на најавној конференцији за медије, рачуна на паметну дјецу која могу да је разумију на симболичком нивоу.

Наравно, све и да не разумију, ова представа може бити добар подстицај за родитеље да са дјецом разговарају о томе зашто нестају Љубав, Вјера и Нада када стане вријеме и зашто без њих свијет не може да функционише.

На ово питање се настављају бројна друга, међу којима су и она о важности породице, пријатеља, одрастања и шта бисмо радили када би сутра све стало.

Да би свијет вратио у нормалу, Матија мора истински да вјерује и тако врати Вјеру, мора истински да се Нада да би вратио Наду и мора истински да воли да би на свијет вратио Љубав. Ово је још један занимљив моменат у којем се види искреност и снага дјечјих емоција, које и јесу покретач свијета.

Љубав, Вјера и Нада заједно имају снагу да поново покрену вријеме, које је приказано као покретање трију бицикала, а покретањем времена покрећу и свијет, што је и главна порука ове представе. Наравно, поред тога што могу да покрену свијет, Љубав, Вјера и Нада га чувају својим даровима које пажљиво дају на чување свакој Новој години.

Иако је за дискусију отворено питање да ли су поједини дијелови ове представе превише бучни и недовољно разумљиви за дијете од шест година, развој дјетета је индивидуална категорија, а задатак родитеља је да му поставља нове циљеве.

Позориште не треба да буде само мјесто забаве и разоноде, већ и мјесто које отвара нова питања, што ова представа дефинитивно ради.

НЕЗАВИСНЕ новине