ПОРУКА ИВЕТ ХАРДИ И МАЛИШАНА ЏОЏО И ЏОЈИ ПОВОДОМ СВЈЕТСКОГ ДАНА ПОЗОРИШТА ЗА ДЈЕЦУ И МЛАДЕ

Наш свијет је искидан подјелама и подијељеношћу. Са свих страна нас окружују вође и стратегије који настоје да окрену људе једне против других, на основу расе, језика, културе, економског статуса, рода, сексуалне оријентације, лојалности некој идеји, припадања или неприпадања… Скоро сви аспекти наше људскости искориштени су како би се унијела још већа подијељеност и изградило још више зидова сумње и мржње. Као резултат тога, изгледа као да смо окренули леђа Убунту, афричкој мудрости која каже: „ја јесам зато што ти јеси“ и „човјек је човјек кроз односе са другим људима“.

Шта можемо да урадимо да исправимо ту велику неправду коју наносимо нашој дјеци као и самима себи?

Дјеца треба да имају могућност да уживају у тренуцима у заједници који их подсјећају на оно шта нам је заједничко и гдје могу да цијене бројне стварности онога што значи бити људско биће. Њима требају простори у којима ће да истражују нове начине мишљења којима се преиспитују раздорне приче, простори у којима осјећају емпатију према онима који су им најмање слични. Потребна су им конкретна искуства заједништва у заједници, да их подјсјете на радост и љепоту коју овај свијет нуди.

АСИТЕЖ вјерује да позориште отвара бројна врата ка осјећању веће повезаности са другима, и што је веома важно, повезаности са нама самима.

Недавно је позориште Њу Виктори (New Victory Theater) из Њујорка објавило резултате петогодишње студије о бенефитима позоришта за дјецу и младе. Један од кључних, неочекиваних закључака био је да је изложеност позоришту овој дјеци дала већу наду за будућност. Ови резултати упоређени су са резултатима контролне групе у којој они су који нису били изложени позоришним представама и радионицама током истог периода искусили осјећај мањих будућих могућности у смислу учења и пословних прилика.

Зашто је нада толико важна? Нада ствара позитивну енергију која се онда преноси у самопоуздање, снагу воље, отпорност и на крају у конкретне активности које мијењају сопствени живот и животе других. Свако дијете треба да има наду.

Хајде онда да се сви посветимо томе да већ данас поведемо дијете или младу особу у позориште и сакупљамо подршку неопходну да се обезбиједи да свако дијете има приступ умјетности и позоришту, без обзира на личне или друштвене околности. И сви ми који радимо у тој струци, посветимо се томе да стварамо квалитетна искуства која ће направити разлику у начину на који млада генерација доживљава свијет – у име садашњости, али и будућности.

Ивет Харди,

Предсједница АСИТЕЖ-а

ЏОЈИ (8 година):

Све је повезано са позориштем. Рођена сам у мјесту у којем је позориште веома посебно. У Индији.

Иако сам била у сиротишту, знала сам да је позориште важно. Моја мама је дио позоришта. Ја сам дио позоришта. Ја идем у Кућу многости, то је једна врста позоришта – правимо представе. Тако некако. Свако дијете има право да ради забавне ствари. Као у Кући многости. Бавим се и Боливудом, јер се то слаже с оним одакле долазим.

Све је позориште. Тешко је то објаснити. Не бих покушала то да објашњавам онима који то не разумију, ја бих их само повела, показала, а онда би и сами видјели.

Позориште је ти. Све што радиш је позориште. Све око тебе је позориште. Ти си позориште. Цијело твоје тијело ради заједно, као позориште. Да направи једну велику представу. Та представа је твој живот.

Без позоришта не би било маште. Нико не би могао да буде оно што јесте. Без прича, свима би стално било досадно. Мало суморно – не би се баш лијепо осјећали. Било би као на Мјесецу. Не би могли комуницирати једни са другима због оних великих шешира.

Ако немаш маште, па, једино позориште може то да поправи. У њему свашта научиш. Може те подучити о љубави. Како она изгледа на различите начине. И како различити људи који можда не знају да ли могу да се воле, па, могу. Ако је прича баш моћна, може да нас промијени. Позориште је посебно и добро и лијепо. А морамо да имамо сва осјећања – ако нас представа растужи, онда нам може побудити и наду – да послије може да се деси и нешто добро. А већином се и деси.

ЏОЏО (11 година):

Имам 11 година и имам дислексију. Ја сам неко ко помало псује. Волим људе који ме разумију као мене. Желим да будем дио нечега. Ја сам особа која жели да промијени свијет. Члан сам Дјечје партије која се бави дјецом и идејама и политиком у позоришној представи. Можда ћу на тај начин почети да мијењам свijет.

Позориште је важно зато што приказује приче. Приче показују генерацијама и генерацијама људи шта се догађа. Одакле су, зашто су овдје и како су ту. Ствари које треба да знамо. Онда можемо да разумијемо људе и њихова понашања.

Моја прва представа била је у ствари један музички фестивал у Аделејди кад сам била у мамином стомаку. Прва позоришна представа које се сјећам била је опера јер је Роџеров рођак оперски пјевач. Роџер је био мој дјед.

Волим позориште у којем мораш да користиш своју машту, своју сопствену машту која се разликује од било чије друге. Зато што се неке ствари у представи тешко виде или нису ту,него мораш да их замислиш. Ти их измислиш. А онда их баш добро видиш. Али људи могу да имају различите приче или слике у својим главама у односу на оне које су у мојој глави.

Ако не водите дјецу у позориште, онда ће позориште стати. Позориште приказује животе и срца и душе у радњама. Када бих ја водила дијете у позориште, мало дијете, ја му уз пут ништа не бих објашњавала нити говорила Дијете би гледало, а онда би оно мени објашњавало.

Када би ми неко рекао да више не могу да идем у позориште, била бих тужна, и била бих љута.

Да нисам видјела неке ствари које сам видјела у позоришту, ја не бих била ја.

А ја се допадам себи.

Са енглеског језика превела Сања Перковић