Ријеч писца
Kада бих морао да кажем који је мој омиљени комад, без много размишљања одговорио
бих “Сирано де Бержерак”, Едмона Ростана. Kада бих морао да одлучим која је врста мог
омиљеног стиха, свакако бих рекао – александринац. И заиста, ово дело које представља
основу мог целокупног рада, кад је реч о драмским текстовима за децу, (поред Шекспира,
бајки, десетерца, осмерца и епске поезије) непресушни је извор моје инспирације. У
представи која је пред вама, драги гледаоци и драги читаоци, намера маленог писца није
била да досегне висине и дубине Едмона Ростана, већ да ово дело приближи деци и
свом детињству када се са њим први пут и сусрео. Стваралаштво је, како рече Виктор
Иго, (ре)креативни свет детињства. У мом случају, оно не би било то што јесте да није
имало поетску душу смештену у карикатуралне обрисе једног незграпног и носатог,
физички “обележеног” Сирана из кога, попут гејзира што, као водоскок препун врелине
шикља из, давно угашеног, вулкана, навиру најлепши могући стихови. Ова “лепота
ружног” обележила је и цео мој живот. Зато је и ово дело, испричано својим језиком, који
само подсећа на Ростанов, враћање једног малог а великог дуга и духу и телу који нису
могли а да се не идентифику ју са главним јунаком, са Сираном. Ако постоји комад за који
ми је жао што га нисам ја написао и лик који је као створен да буде идентификациони
артифицијелни узор свима који смо (а сви смо, касније сам начуо), на неки начин
“обележени” онда је то свакако “Сирано де Бержерак” Едмона Ростана. И зато се, можда,
целог живота, играм неког Сирана и “глумим” неког Ростана. И зато је ово дело, провучено
кроз филтере поједностављене личне имагинације и сопствене игре, сада пред вама. Ако
се, на моју радост, одлучите да читате и оригинал прескочите Сиранова писма Роксани
која “преписана” из Ростанове “херојске комедије” можете и овде наћи.
Игор Бојовић
