Riječ pisca
Kada bih morao da kažem koji je moj omiljeni komad, bez mnogo razmišljanja odgovorio
bih “Sirano de Beržerak”, Edmona Rostana. Kada bih morao da odlučim koja je vrsta mog
omiljenog stiha, svakako bih rekao – aleksandrinac. I zaista, ovo delo koje predstavlja
osnovu mog celokupnog rada, kad je reč o dramskim tekstovima za decu, (pored Šekspira,
bajki, deseterca, osmerca i epske poezije) nepresušni je izvor moje inspiracije. U
predstavi koja je pred vama, dragi gledaoci i dragi čitaoci, namera malenog pisca nije
bila da dosegne visine i dubine Edmona Rostana, već da ovo delo približi deci i
svom detinjstvu kada se sa njim prvi put i susreo. Stvaralaštvo je, kako reče Viktor
Igo, (re)kreativni svet detinjstva. U mom slučaju, ono ne bi bilo to što jeste da nije
imalo poetsku dušu smeštenu u karikaturalne obrise jednog nezgrapnog i nosatog,
fizički “obeleženog” Sirana iz koga, poput gejzira što, kao vodoskok prepun vreline
šiklja iz, davno ugašenog, vulkana, naviru najlepši mogući stihovi. Ova “lepota
ružnog” obeležila je i ceo moj život. Zato je i ovo delo, ispričano svojim jezikom, koji
samo podseća na Rostanov, vraćanje jednog malog a velikog duga i duhu i telu koji nisu
mogli a da se ne identifiku ju sa glavnim junakom, sa Siranom. Ako postoji komad za koji
mi je žao što ga nisam ja napisao i lik koji je kao stvoren da bude identifikacioni
artificijelni uzor svima koji smo (a svi smo, kasnije sam načuo), na neki način
“obeleženi” onda je to svakako “Sirano de Beržerak” Edmona Rostana. I zato se, možda,
celog života, igram nekog Sirana i “glumim” nekog Rostana. I zato je ovo delo, provučeno
kroz filtere pojednostavljene lične imaginacije i sopstvene igre, sada pred vama. Ako
se, na moju radost, odlučite da čitate i original preskočite Siranova pisma Roksani
koja “prepisana” iz Rostanove “herojske komedije” možete i ovde naći.
Igor Bojović
